Nesanica

Tomica Kolar

„Kaj misliš da žabam nič ne smieta prepikavaje?“, pitao sam.

„Ne znam. Niesam mislil o tem“, rekao je i zamahnuo zrakom, nastojeći projektilom pogoditi sredinu vijugava potoka.

„Ali saka se giblje!, čudio sam se glasno.

Našu je grabu kod gmajne od potoka odvajao uzak kolni put, sredinom zarastao u travu i nisku, bijelu djetelinu. Za lijepa vremena kolotrazi su u sebi imali debeli sloj prašine, stvorene za meki hod bosih nogu i vijugave tragove naših bicikala. I sve je to bilo naše, bilo smo veleposjednici bezemljaši.

Žabe su oduvijek nastanjivale grabu. U proljeće, poslije prvih obilnijih kiša, izlazile iz duboka mulja i kao pod nekom dirigentskom palicom počinjale svoj pjev udvaranja i snubljenja.

„Glih kak naša fara dok dojde na bistričku Kalvariju, sakih dvajst metri popievlje se druga popiefka.“ , zaključio je mudro moj mlađi stariji brat.

Došli su topli dani, komaraca još nije bilo pa smo spavali s otvorenim prozorima. Našega je tateka tih dana mučila nesanica. Za stolom je bilo razgovora o tome i netko je spomenuo žabe. Noćne, neumorne, glasne, žabe budilice. Za to su vrijeme one mirno i s povjerenjem u dobru i pravednu Prirodu zauzele dno i rubove grabe i ništa ih nije moglo pripremiti na grubo mučenje kojemu sam poslije svjedočio.

Žica starog kišobrana čelična je, žilava. Kada se s jedne strane pobrusi u šiljak ona postaje dobar alat ili opasno oružje, a kada se takav šiljak umetne i učvrsti žicom u ravan ljeskov kolac, njegov se doseg opasno produžuje.

Moj se bratac dosjetio napraviti prisilno preseljenje, iz grabe u potok, svih prisutnih žaba i žabaca, nabadajući ih na oštro koplje i bacajući ih snažnim zamahom. Ideja je bila da će ih velika voda, kada dođe, sve odnijeti Kosteljinom u Krapinu pa Savu, Dunav i Crno more.

„Čuj, mene jih je ipak malu žal“, rekao sam, naslonjen na debelu, kvrgama obraslu vrbu, dok se on nagnuo nad potok provjeriti miču li se doista sve probodene.

„Ma, nek ideju f rit. I tak se buju valjda vernile nazaj, a i preveč jih je.“, reče i pruži mi koplje.

         Sjeli smo na bicikle i zavrtjeli ih prema domu. Iza nas, u dubokoj prašini ostajao je trag oružja koje sam vukao za sobom kao usko i izduženo, crno ralo.

Oleg Golovnev (BestLife)