Ana Nikvul, POEZIJA (izbor)
BEG
.
dođe mi da pobegnem u tebe
kad mi padne mrtav bivši čovek
u misao vrelu do usijanja
a onda pomislim
kako će ovaj svet bez mene
ti steno velika i meka kao pamuk
gde da se zakačim a da te ne povredim
u vreme faustovskih težnji ka nedostižnom
ti gromado koja hoda lako u mojim nažvrljanim pesmama
ti trajanje mojih nezamislivih čaranja
ti koji me golicaš po znanjima što muku grče kao blago
ti dubino bolesna dubino mojih samosvojnosti
kad ćeš već jednom da odeš u vraga
i da me pustiš na miru koji ne želim
jer šta sam ako sam samo obični metak
odavno ispaljen kroz već napuklo okno
dosade
i opet mi dođe da pobegnem u tebe
kad mi padne u mrtav ugao bivši čovek
pa ne mogu pogledom da smrskam
ovu tuđinku u meni što rovari protiv mene
a onda pomislim
kako ovaj svet ne bi mogao bez mene
i kako volim stisnutu pesnicu
kojom se neću udariti u glavu
jer u njoj upravo držim vasionu
moram nešto da ti kažem
dok se kući vraćaš sam
.
sve sam slagala
ja sam crtala onaj pesak albine vatačeve
ja sam te prva videla kako plačeš pod mojom kapom
ja sam bila tužna kad me ne pitaš kako mi uspeva
da sašijem drvenog lutka od krpa
ja sam modrim usnama od ćutanja pred tobom
zgrčila svoj pupak u šaku da mi ne sagori od želje
ja sam se ovde danima klečanjem molila
da sve ovo što mi vrti mozak i dušu jednom prestane
ja sam lagala da čitam neke tamo velike pisce
a čitala sam samo tebe po nekoliko puta
ja sam se šunjala po tvojoj mašti zakopanoj
da je izvučem na površinu da zavrišti glas iz tvojih dubina
bez stida da ispljune svaku muku što ti koči san
ja sam te slučajno videla kako se lagano vučeš na posao
zabrinut zbog svih svetskih katastrofa
ja sam ti vešto ušla u vreme da me po obrazu pomaziš
ja sam lutala vekovima i životima i snovima večnim
tebe tražeći
a ti ne znaš da si u svakom od mojih života
imao ulogu posle koje mi dlanovi oteknu od zahvalnosti
ja sam svoje spasenje bez tebe izmislila
nisam se spasavala sve dok se opet ti ne bi rodio
u hramu moje duše pod trešnjom koja prkosi plodom
ja sam na kraju krajeva bila ona koja sve od tebe hoće
a lagala sam i sebe da neće
ja sam ti usnama svojim iščupala strah iz utrobe
ja sam viknula
živi care živi
sad živi
jer ako propustiš u ovom životu ovu moju pesmu
stvarno ćeš umreti
zauvek
……
Dečku sa severa Kosova i Metohije
zavodnica
zavodila sam muškarce raznorazne
rečima koje su titrale u ustima
kotrljale se neutaživo kao zrele novljanske maslinke
i naučile me kako se ljubi
kao nabrekle breskve trudne na dojci vremena
zavodila sam
bila sam kapljica vode što klizi niz omamno telo
cvetne dražesi afrikanca
odbeglog iz plemena nikad ucrtanog na karti
u kojem žene još uvek gole na sisi uspavljuju dojence
i gde kiša svakog popodneva zaspi u paprati i utrobi drveća
do nezamislivih dubina sna
bila sam jutro u zenici priče o ljubavi od koje krepaš
ako u nju ne poveruješ
zavela sam dvaput žutog kosookog pijačnog cara
do ludila sam ga zavela
a sama sam za njim posekla vene i polako iscurila
jednom ispod drveta života a drugi put u debeloj senci jorgovana
jedan mi je slovenac oprostio moju ćirilicu
gutao me je kao vatru i sočno srpski psovao zemljinu kuglu
od siline miline koju je mnome u sebi pronašao i zavoleo se
jedan rumunski pesnik kao ugarak crn
napravio je hram od moje kose
i mrtav pijan do bezglasja crkao na kraju pesme koju nikad nije završio
zavodila sam iz dosade iz beznađa iz besmisla
užasom prolaznosti pomognuta nemošću probodena
nabreklim dojkama tišine naterana
isterana iz duše dana bez cvrkuta fijuka vetra i klokota vode žive
zavodila sam smrknuta i plodna čuđenjem
kako sve ide u vraga ako si sam
zavodila sam sebe kako zavodim muškarce
i kako uživam u sebi uzdignuta njihovom lažnom snagom
koju im poklanjah kao teško zadobijen život usred pustinje bez oaza
zavodila sam a ne nađoh moć
do u ono u šta sam sigurna
da
ako ikada prestanem da pišem
biću mrtva do smrti
epistola
.
ne treba mi više dobro jutro kako si
ništa mi više ne treba
ljubav nije hrapava kora drveta na osami trenutnih strasti
niti je krčag dukata što se zalepljeni drže u tišini
ne treba mi lažna finoća ni preskupe reči iz citata
ne treba mi vojska bezgrešnika ni pali andjeo ni čeoni grb
usamljenost je moj protok poroka što ne gubi nikad san
ako ti kažem ti ne znaš šta je duboka istorija bola
mogla da spravi u poplavi ugušenih emocija
to ne znači da nemam roditelja koji me u sreći gleda odozgo
ne treba mi više tvoje dobro jutro ni moje kako si danas
ništa mi više od škrtosti zbog straha od života ne treba
ne treba mi da klimam glavom i kažem da tako je a nije
imam svoj ponos koji nije došao iz ljubavi
jer u ljubavi ponosa nema
ne trebaju mi iglice pod kožom i iščekivanje gorkih vesti
i teške muke koja gospodari tvojim iluzijama mira
ne treba mi odbrana lukave slobode
jer slobode nema do božijeg dodira
u danima molitve
da sve što osećam da je kao ja
bude silno
da probije sve neverovatnoće i odbije sva zla od mene
a ne vrati se nikome kao bumerang
jer i onaj što guju u nedrima gaji je čovek
i onaj što prosi za mrvicu pažnje nedostojnika
čovek je
i onaj što se nehajno odnosi prema svojoj sreći
misleći u neznanju kako je večna
čovek je
i onaj što kao ja pada na kamičke dečije radosti i zdravlja
čovek je
ne treba mi više tvoje dobro veče kako si
ništa mi više ne treba
trebam mi meni ja
baš ovakva kakva sam
da se spremim za osećanje s kojim sam rodjena
a ti što mi tvoje dobro jutro ne treba
tebi dobro bog da da
što si me od sebe sačuvao
Preuzeto sa Radio Gornji grad - radio gornji grad | Nezavisna kultura u prijelomu epohe
Saul Leiter, Dick and Adele (1947) - Design Observer, Saul Leiter: Early Black and White